Два пута до слободе

Током 19. века Србија је прошла пут од побуњене области унутар Османског царства до независне краљевине.

Тај пут није био кратак ни једноставан. Обележили су га устанци, преговори, доношење закона, смене владара и постепено јачање државних институција.

Први и Други српски устанак – пут ка слободи

Почетком XIX века Србија је била под влашћу Османског царства. Народ је живео тешко, плаћао високе порезе и трпео насиље. Посебно тешко време настало је када су власт у Београду преузеле дахије.

Плашећи се побуне српског народа, дахије су 1804. године одлучиле да уклоне српске кнезове. Тај догађај познат је као Сеча кнезова. Убиство кнезова изазвало је велики страх, али и одлучност да се народ брани.

У фебруару 1804. године, у селу Орашац, српске старешине су се окупиле и одлучиле да подигну устанак. За вођу је изабран Карађорђе Петровић. Устаници су убрзо ослободили велики део Србије и победили турску војску у важним биткама.

Током устанка створени су први облици српске власти – организована је војска, донети закони и отворене школе. Србија је по први пут после много векова почела да личи на самосталну државу.

После скоро десет година борбе, 1813. године турска војска је поново заузела Србију. Устанак је угушен, а многи устаници су морали да напусте земљу. Иако није успео да донесе коначну слободу, Први српски устанак је пробудио свест народа и показао да је слобода могућа.

Само две године касније, 1815. године, у Такову је подигнут Други српски устанак. За вођу је изабран Милош Обреновић. За разлику од Првог устанка, Милош је поред борбе користио и преговоре са Турцима. Србија је добила унутрашњу самоуправу, а Милош је постао кнез. То је био почетак стварања модерне српске државе.

Први и Други српски устанак представљају почетак обнове српске државности. Први је донео оружану борбу и пробудио народ. Други је донео мудрост и постепено ослобођење. Заједно, они су означили почетак пута Србије ка слободи и независности.

Објашњење појмова из текста:

• Османско (Османлијско) царство - Османско царство је била велика држава која је настала у 14. веку. Основали су је Османлије – народ турског порекла. Зато се у нашем говору често каже и „Турци“. Када у текстовима о устанцима читамо „Турци“, мисли се на власт Османског царства и његове војнике и управнике који су владали Србијом.

• Дахије - Одметнути турски заповедници који су на силу управљали Београдским пашалуком. Били су сурови и самовољни, због чега је народ трпео неправду.

• Кнез - Народни старешина и представник српског народа у време турске власти. Кнез је имао углед у народу и посредовао између народа и турских власти.

• Устанак - Организована побуна народа против неправедне власти са циљем да се избори за слободу и права.

• Преговори - Разговори између две стране како би се договорили и решили сукоб без нове борбе.

• Самоуправа - Право народа да сам управља својом унутрашњом организацијом, доноси одлуке и законе, иако још увек није потпуно независан.

• Независност - Стање када једна држава сама доноси одлуке и није под влашћу друге државе.

Врста текста: информативни текст

Информативни текст је текст који даје тачне и проверене податке о некој теми. Његов циљ није да забави, већ да објасни и пренесе знање.

Карактеристике информативног текста

✔ износи чињенице и податке

✔ говори о стварним догађајима и личностима

✔ користи јасан и прецизан језик

✔ нема измишљене догађаје

✔ често садржи године, места и имена

✔ организован је логично (увод – разрада – закључак)

Србија у периоду након Другог српског устанка

– од кнежевине до модерне државе (1815–1903)

После Другог српског устанка 1815. године Србија више није била иста. Народ је изборио право да сам управља својим унутрашњим пословима, али слобода још није била потпуна.

На челу Србије налазио се Милош Обреновић. Он је умео да преговара и постепено је добијао све већа права за Србију. Међутим, унутар земље појавио се проблем – сва власт била је у рукама кнеза. Одлуке је доносио сам, без јасних правила и ограничења.

Све више образованих људи тражило је да се уведе закон који ће важити за све – и за народ и за владара. Године 1835. донет је Сретењски устав, први модерни устав Србије. Њиме је власт кнеза ограничена, уведена је подела власти и загарантована су одређена права грађана.

То је био велики корак напред – Србија је показала да жели да буде уређена држава, а не земља у којој један човек одлучује о свему.

Ипак, устав није дуго трајао. Велике силе нису желеле да једна мала балканска кнежевина добије тако напредан устав. Под притиском, Сретењски устав је укинут.

После Милошевог одласка са власти, појављује се група политичара названа Уставобранитељи. Њихов циљ био је да се власт ограничи законом и да држава има јаке институције.

У том периоду јачали су судови, школе и државна управа. Србија се постепено обликовала као модерна европска држава.

На власт је дошао Михајло Обреновић, који је наставио јачање Србије. Он је дипломатским путем постигао да 1867. године турске војне посаде напусте српске градове. То је био снажан знак да Србија корача ка пуној независности.

На Берлинском конгресу 1878. године Србија је добила међународно признату независност. Тиме је окончан вишевековни период формалне зависности од Османског царства. Неколико година касније Србија је постала краљевина, за време владавине Милана Обреновића. 

Политичке поделе и незадовољство довели су до Мајског преврата 1903. године. Тиме је окончана владавина династије Обреновић, а на престо је дошао краљ Петар I Карађорђевић.

Тиме се завршава једно раздобље у којем је Србија прешла пут од побуњене кнежевине до независне државе.

Зашто је овај период важан?

Ово није само време смене владара.

То је време у коме се Србија учила:

• да власт мора бити ограничена законом,

• да држава има институције,

• да слобода није само ослобођење од туђе власти, већ и уређен унутрашњи поредак.

Сретењски устав остаје симбол тежње ка владавини закона и грађанским правима.