6. Мириси и укуси детињства

Традиционална кухиња није само начин припреме хране — она је прича о историји, природи и духу једног народа.

У сваком јелу сачувана су сећања на времена, навике, веровања и вредности које су се преносиле с генерације на генерацију.

Мириси и укуси неке кухиње често откривају више о народу него књиге и споменици — у њима живе успомене, начин живота, и однос човека према земљи која га храни.

Јела која се спремају у породицама постају део заједничког памћења. Она окупљају људе око стола, доносе осећај блискости и припадности, и чувају идентитет чак и онда када се дом налази далеко.

Традиционална кухиња зато није само питање укуса, већ и питање душе — начин да један народ каже ко је, одакле долази и шта у себи носи.

Недељни ручак код баке

Недеља је у Србији посебан дан. То је дан када се породица окупи, одмори од свакодневних обавеза и проведе време заједно.

Тога дана мама, тата и деца спремају се и одлазе код баке и деке на ручак. Обично стигну око десет сати. Бака је већ у кухињи, а дека је заложио свој шпорет на дрва — стари, добро познати „Смедеревац“.

Из кухиње се шири мирис супе од певца која се кува у великом лонцу. У рерни се полако крчка сарма, а мирис купуса и меса шири се наоколо.

На столу бака развлачи коре за питу, а мама љушти и ренда јабуке. Бакина пита са јабукама и циметом је посебна посластица.

У дневној соби, деда се игра са унуцима, а тата чита новине.

Када дође време ручку, сви се окупе како би заједно поставили сто.

Кад сат откуца један, сви седају за сто. Бака прво разлије супу, па се чује звецкање кашика и весели разговор. Смеју се, причају, присећају се старих дана и планирају следећу недељу.

После ручка следи кафа за одрасле и компот или пита за децу. Испред куће се још дуго чује смех и разговор, а мирис ручка остаје у кући и после одласка гостију.

Недељни ручак код баке није само оброк — то је дан породице, љубави и заједништва.

Традиционална јела у Србији

Реч традиционално потиче од речи традиција, што значи оно што се преноси с колена на колено, од наших предака до нас.

Када кажемо традиционално јело, мислимо на јело које се дуго припрема у народу, постало је део културе и обичаја, и често се спрема на исти начин као што су то радиле наше баке и прабаке.

Данас многа јела можемо сматрати делом српске традиционалне кухиње: сарма, купус у земљаном лонцу, проја, пасуљ пребранац, мусака, гибаница, ајвар, салчићи, пихтије, цревца на жару, чварци, кавурма, кисео купус...

Али постоје и нека стара јела која се полако заборављају, а некада су била свакодневица на српској трпези:

• Попара – јело од старог хлеба потопљеног у и куваног у води, служи се уз додатак млека, сира или кајмака.

• Качамак (пура) – јело од кукурузног брашна куваног у води, служи се са сиром, кајмаком или млеком.

• Уштипци – комадићи теста који се прже у уљу или масти, споља хрскави, изнутра меки и мирисни.

• Тарана – ситна тестенина од брашна и јаја, сушила се и чувала за зиму, најчешће се стављала у супу.

• Дроб (сармице) – јело од исецканих изнутрица (џигерица, срце, црева), које се пржи са луком, а понекад се од тог смеса праве мале сармице замотане у цревца.

Права посластица наших бака и дека био је хлеб намазан машћу и посут шећером. Слана варијанта била је када се уместо шећера стави алевa паприка.

Посебан укус храни давао је начин припреме испод сача.

Сач је земљана посуда са поклопцем у коју се стави храна (најчешће пита, хлеб или месо), па се све затрпа жаром. Храна се тако равномерно пече и добија јединствен, домаћи укус који се не заборавља.

*

1. Размисли и одговори на следећа питања:.

Шта значи реч традиционално?

Шта једно јело чини традиционалним?

Која јела се данас сматрају традиционалним у Србији?

Зашто су нека стара јела почела да се заборављају?

Како се припремала храна испод сача?