8. Авантуре Краљевића Марка

Краљевић Марко је више од јунака — он је симбол храбрости, правде и отпора. У народној традицији, Марко се бори за слабе и пркоси неправди, чувајући идеал да је част важнија од моћи. У временима без слободе, његове песме чувале су дух народа. Данас, као и вековима раније, он нас подсећа да истинско јунаштво значи стати на страну правде — и кад је најтеже.

Непознате речи:

Побратим – пријатељ који нам је као брат

Беседити - говорити

данак – дан

Крсно име – крсна слава

Ђаконије – различита храна

Нечовештво – нечовечан поступак

Чаршија – део града

Скерлет – скупоцена тканина, платно

Хазна – богатство

Заметнули хазну – постали богати

Астал – сто

Тема песме:  Марко Краљевић указује бегу Костадину на неправде које чини на дан своје крсне славе.

Време дешавања: О јесени, на Митровдан (Дмитров дан), у време бегове крсне славе.

Ликови:

- Марко Краљевић: праведан, заштитник сиротиње, штити слабији, не трпи неправду, поштује старије и родитеље, не да да га ласкање заслепи; Марко је у песми глас савести – он брани сиромашне и исправља туђе грешке.

- Бег Костадин: хвалисав, безосећајан, вређа госте на својој слави, људе дели на богате и сиромашне, стиди се својих родитеља; у себи носи „нељудска“ (нечовечна) дела и неправду.

Три нeчовештвa која му Марко приговара:

1. Нечовештво према сиротињи

Одбија две сиротице речима:

„Идете одатле, гаде људски!“

→ Деца добијају увреде, уместо хране и пића.

→ Марко их сам храни, поји и облачи.

2. Нечовештво према старој господи

Старе господаре ставља на крај трпезе (доњу трпезу),

док нове богаташе, смешта на почасна места.

→ Не поштује старије, паметније и искусније.

3. Нечовештво према својим родитељима

Иако има мајку и оца –

нису за столом,

не пију прву чашу вина на његовој слави.

→ Највећа срамота по српском обичају.

Поука песме:

Марко нас учи да правда увек треба да буде изнад части, новца и изгледа.

Прави домаћин свакога дочекује исто – и богатог и сиромашног.

Најважније је поштовање, човечност и милосрђе.

Човек без поштовања према родитељима нема ни част ни образ.

Лик Марка Краљевића у народној књижевности и историји

Лик Марка Краљевића један је од најпознатијих и најомиљенијих јуначких ликова српске народне епике. Иако је заснован на стварној историјској личности — Марку Мрњавчевићу, сину краља Вукашина, народна машта је од њега створила митског, натприродно снажног јунака чија дела премашују границе реалности.

Марко Краљевић у историји

Историјски Марко је живео у другој половини 14. века. Био је син краља Вукашина Мрњавчевића, једног од најмоћнијих великаша пред пад Српског царства. После очеве смрти, Марко је наследио титулу „краљ“, али је заправо владао као вазал Османског царства. Историја бележи да је погинуо 1395. године у боју на Ровинама.

Историјски подаци показују да Марко није био велики владар, али је био познат као човек који је настојао да сачува народ и да ублажи турске притиске. Његова историјска улога је скромнија, али је зато његов народни лик постао огроман.

Марко Краљевић у народној књижевности

У епским песмама Марко се јавља као идеализовани народни јунак. Он није обичан владар, већ:

-       заштитник слабих и сиромашних

-       борaц против неправде и силе

-       судија „ни по бабу ни по стричевима“

-       јунак надљудске снаге

-       човек који стоји уз народ, а не изнад њега.

У песмама Марко има свог верног коња Шарца, орла, често разговара са природним силама или натприродним бићима, пркоси царевима и пашама, али увек брани правду. Чак и када греши или се напије, он увек исправи неправду, јер га води дубока народна моралност.

Зашто је Марко толико важан?

Марко је вековима био симбол народне наде и отпора. У временима када Срби као народ нису имали државу или слободу, епске песме су чувале идеју да правична сила постоји у лику народног јунака. Он је представљао снагу која се не може покорити, чак ни када историја народ баци под туђу власт.

Марко Краљевић остао је трајни симбол:

-       чојства и јунаштва

-       правичности и морала

-       народне мудрости и хумора

-       борбе против тираније

У томе лежи разлика између историјског Марка и народног Марка:

историјски владар постао је народни мит, а мит је постао део културног идентитета.

Закључак

Лик Марка Краљевића спаја историју и легенду.

Историја га памти као владара и вазала, али народна традиција као вечитог јунака, заштитника слабих и симбол праведности. Управо зато, Марко остаје једна од најснажнијих личности српске епске поезије и културе.

*****

Мање познате речи:

Вазал - владар или племић који је морао да слуша јачег владара и да му служи. Обично је вазал морао да: прихвати туђу власт над својом земљом, шаље војску када то надређени нареди и плаћа данак. У замену је задржавао своју титулу и део власти.

Паша - висока турска титула. Паше су били највиши турски управници у Османском царству и владали су појединим областима (санџацима или пашалуцима). У народним песмама паша је често представљен као моћан, строг или неправедан турски господар.

Покорити - потчинити некога, натерати да слуша, завладати над неким. Када се каже да је народ „покорен“, значи да је изгубио слободу и да мора да слуша туђу власт.