9. Лепа реч и гвоздена врата отвара

„Испеци па реци“

Питао сам старијег брата, који је замакао већ у школи, шта значи то: „Испеци па реци“, али ми ни оније умео објаснити. Рече:

- Реч може бити печена, може бити кувана, може пржена, а може и похована.

Можете мислити већ како су гласили ти писмени задаци на тему: „Испеци па реци“. Неки Живко Средојевић написао је цео писмени задатак у неколико речи.

Тај задатак је гласио: „Најздравија је реч када је печена, и онај се може сматрати за мудра који говори само печене речи!“

Други опет, неки Сима Јагодић, ко зна где се инспирисао том филозофијом, овако је решио задатак: „Реч не треба извадити из уста све док не буде сасвим печена. А реч може да се испече ако се загреје столица код куће, па се на тој столици седи све док се не испече реч, и за то време се учи српска граматика као најважнији предмет, пошто без језика човек не може живети!“

Трећи опет, неки Остоја Поповић, син сеоског свештеника, овако је народски објаснио ствар: „Све што улази у уста треба да је печено. Тако у уста улази погача, па улази јагње са ражња, и зато и све што излази из уста, треба да буде печено. Како из уста, осим осталога, излази и реч, то и реч треба да буде печена!“

(одломак из Аутобиографије, Бранислав Нушић)

*****

Наведени текст је одломак из Аутобиографије нашег писца Бранислава Нушића. Кроз овај одломак писац нам указује на пренесено значење народне изреке „Испеци па реци“. Поједини ученици су ову изреку разумели буквално, па помињу „печене“, „куване“ или чак „поховане“ речи. Ипак, и иза њихових шаљивих тумачења крије се озбиљнија мисао.

Дечак Живко сматра мудрим онога ко прво размисли о томе шта ће рећи, па тек онда проговори. Други дечак, Сима, истиче значај учења српског језика и граматике, како бисмо речи „добро испекли“, односно служили се исправно језиком и говорили паметно.

Тема овог одломка разматра се кроз идеју о значењу народне изреке и потреби да човек промисли о својим речима: да не повреди друге, да лепом речи реши ситуацију која би се брзоплетим одговором могла закомпликовати, али и да не испадне смешан или недовољно промишљен у друштву.

Порука одломка гласи:

Пре него што проговоримо, треба да размислимо, јер непромишљена реч може да повреди, посрами или закомпликује односе, док мудра, „испeчена“ реч може да реши проблем, сачува достојанство и покажe нашу културу и зрелост.

Пословице, изреке и афоризми – речи које чувају мудрост

Људи су одувек настојали да важне животне истине сажму у кратке реченице које се лако памте. Тако су настале пословице, изреке и афоризми – облици говора који нам помажу да боље разумемо живот, односе и понашање међу људи

ма.

Пословице су кратке народне реченице које изражавају животну мудрост и искуство. Оне су настале у народу, преносиле се с колена на колено и обично упозоравају, саветују или уче.

Примери:

Ко рано рани, две среће граби.

Дрво се на дрво наслања, а човек на човека. 

Од ината нема горега заната. 

Тко више зна, тај боље види. 

Шта се не започне, то се и не заврши.

Изреке су кратке, јасне реченице које изражавају став или мишљење о некој ситуацији. Нису увек народног порекла – често их изговори неки познат човек, па оне уђу у општу употребу.

Примери:

„Више вреди онај ко зна слушати, него онај ко зна говорити“, Вук Караџић.

„Учен и разуман човек свагда учи и свагда зна да и даље мало зна“, Доситеј Обрадовић.

„Не браним се од туђег зла својим злом“, патријарх Павле.

„Најтежи посао је рад на самом себи“, Владета Јеротић.

Афоризми су кратке, духовите и често духовито-ироничне реченице које откривају истину о друштву, понашању или човеку.

Њихова сврха је да нас насмеју, да нас натерају да размислимо,

да укажу на праву истину на паметан и шаљив начин.

Примери:

Душко Радовић

„У школу се најлакше иде - кад је распуст.“

„Ко не слуша – тај мора да осети“. 

„Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.“

 Раша Попов

„Патуљак који се попне на планину и даље је патуљак."

Љубивоје Ршумовић

„Ко је све научио — тај нема шта да заборави.“

 „Дете највише порасте — кад стоји на прстима да дохвати чоколаду.“

Школски афоризми – непознати аутори:

 „Домаћи задатак није тежак — док га не погледаш.“

 „Најбрже трчи онај ко је закаснио у школу.“

 „Мобилни је паметан — али нас не чини паметнијим.“

Шта им је заједничко?

-       Кратке су и лако се памте.

-       Говоре пренесено, а не буквално.

-       Чувају мудрост, искуство и културу говора.

-       Подсећају нас да реч има вредност и последицу.

Закључак

Пословице, изреке и афоризми су мали облици великe мудрости. Они нас уче да будемо пажљиви у говору, промишљени у делима и културни у односу према другима. Кроз једну једину реченицу – често смешну, али дубоку – откривају како да живимо боље, паметније и људскије.