top of page
Search

4. Јесен у српској традицији – плодови, обичаји, песме

  • Writer: M Stosic
    M Stosic
  • Oct 21
  • 2 min read

Updated: 1 day ago

Јесен у српској традицији и књижевности представља време плодова, захвалности и мира. У народним обичајима она је доба жетве, бербе и славља, а у књижевним делима постаје симбол промене, зрелости и пролазности живота. Истражујемо како су писци описивали јесење боје, мирисе и осећања која ово доба буди у човеку.




Жетеоци

 

Сунце је тек изашло, а златне њиве већ се пресијавају под његовим зрацима. Пољем се чује зујање пчела и шуштање класја на ветру. У даљини се виде људи — цело село изашло је у жетву. Сваки срп сија на сунцу, сваки покрет је лаган и уигран, као да земља и људи дишу заједно.

Међу њима је и Милан, висок и снажан момак, и поред њега Радмила, чији је сноп већ скоро већи од ње саме.

-       „Еј, Радо,“ нашали се Милан, „пази да не нестанеш иза тог снопа, нећу знати где си!“

-       „Не брини, Милане,“ одговара она кроз смех, „само ти гледај да твој не буде тањи од мог!“

-       „Е, то ћемо да видимо до вечера!“, одговори он, и зачас сви око њих засмејаше се тој веселој препирци.

Са стазе која води од села, појављује се мала девојчица, можда десетак година. На глави носи мали пешкир као мараму, а у руци држи крчаг са водом.

-      „Ево воде! Мама каже да се не прегрејете“, викне она весело, па постави крчаг у хлад под једним дрветом.

Жетеоци се окупљају око ње. Сви захвално прилазе да попију мало хладне воде, па јој се Милан нашали:

- „Ала си ти снажна, мала! Тај крчаг тежи више од тебе!“

- „Није, ја сам већ велика! И ја ћу једног дана у жетву“, рече девојчица поносно.

- „Е, тако треба,“ дода Радмила, „кад се човек не боји сунца и рада, онда му хлеб буде слађи.“

После кратког одмора, жетва се наставља. Српови поново засијају, снопови се нижу. Песма се шири по пољу:

„Ој, лето, лето, златно класје зрело,

Донеси нам хлеба и сунца весело!“

До вечери су сви поцрвенели од сунца, али су и насмејани. Последњи сноп, најлепши и највећи, Милан везује у венчић и подиже га високо у ваздух:

- „Ево, да се земља одмори, а ми да се радујемо! Биће хлеба ове године!“








 
 
 

Comments


bottom of page